Žive u stanu do našeg. Čuli smo ih stotinu puta. U početku je to propratio samo smešak izmedju moje žene i mene, ali oni nisu prestajali. Nije da nismo uzvraćali, ali njih je stvarno nemoguće dostići. I onda se desilo to! Jedno popodne sam se vratio kući malo ranije. Nije me ni čula da sam ušao. Bila je u nekom svom svetu, izgubljena. Ruka joj je bila u već utopljenim gaćicama. Nije znala da je gledam kroz vrata, i da sam rešio da je pustim da završi. Ne budite ludi ...znam na šta je masturbirala. Znam da sam i ja nebrojeno puta na komšikine uzdahe u wc-u zamalo pao u nesvest od "bacanja u nesvest", i poprskao pločice. Kada je završila... upao sam naglo u sobu. Prebledela je od straha i stida. Uzeo sam je za ruku i rekao joj da nema oko čega da brine. Čak mi je i laknulo. Rekao sam joj: "Ne brini nije da i ja to ne radim!". Jedino oko čega sada treba da brinemo, kako da ih kontaktiramo, da odemo i korak više... Prepustio sam to ženi. Iako su i jedan i drugi bili na uvo nezasiti, nekako sam mislio šta ako joj je on samo dovoljan. Prevario sam se. Uista su bili nezasiti!